петак, 27 новембар 2020
×

Упозорење

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 227

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 206

JUser: :_load: Није могуће учитати корисника са ИД: 205

Закон о информисању из 1998: Институционални злочин над медијима и новинарима

Звезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивнаЗвезда неактивна
 

На јучерашњи дан 1998. усвојен је „Шешељев“ Закон о информисању, један од најсрамнијих у историји ове земље, који је послужио тадашњим властима да се брутално обрачунају са медијима и новинарима, драконски их кажњавајући, одузимајући и редакцијску и личну имовину. Тада су и затварани, док је Славко Ћурувија убијен непуних шест месеци после његовог усвајања

 

Циљ Закона о јавном информисању, усвојеног 20. октобра 1998. године, био је да по кратком поступку финансијски убије новине које су писале о сулудој злочиначкој, ратној политици режима Слободана Милошевића и отворено јој се супротстављале. Први су по Закону страдали Дневни телеграф и Европљанин, које је уређивао и издавао Славко Ћурувија, убијен руком режима непуних шест месеци касније.

Парадоксално, али доследно аморално, тај закон је недавно на суду извучен као аргумент за ослобађање окривљених за убиство Ћурувије.

Колико год се медијска заједница на овај дан труди да подсети на монструозна дела режима који је законом хтео да оправда деловање против независних новинара и својих грађана, да нам се грешке не би поновиле, право подсећање на сраман Закон о јавном информисању из 1998. године догодило се 5. и 6. октобра ове године, на поновљеном суђењу окривљенима за убиство Ћурувије.

Љубав према злочинима државе

Зора Добричанин Никодиновић, адвокатица двојице окривљених за Ћурувијино убиство, тад је констатовала да је „држава законитим средствима решила случај Ћурувије и његових новина“. По тумачењу адвокатице, држава се обрачунала са Ћурувијом „институционално и законито“ па није имала мотив да улази дубље у злочин и брутално га ликвидира.

Посебан елаборат би заслуживало њено опасно поистовећивање државе са врхом тадашњег режима и њиховим стрељачким водом из Ресора државне безбедности, као и потреба да се данас на такав начин, преко злогласног закона, улази у ревизију историје уз недоличне опаске да „држава треба да се воли“.

Закон о јавном информисању из 1998. године колоквијално је називан „радикалским“, „Шешељевим“ или „Вучићевим“, јер су владајућу структуру, поред Милошевићевог СПС-а и ЈУЛ-а (Југословенска левица) његове супруге Мирјане Марковић, чинили и радикали Војислава Шешеља, а Александар Вучић је, као министар информисања, Закон предложио Скупштини Србије.

Вучић је уочи доношења Закона јавно и припретио Славку Ћурувији да ће Дневни телеграф бити забрањен ако настави тако да пише.

Закон је усвојен по хитном поступку. За Закон је гласало 170 посланика, пет их је било против, док су посланици Српског покрета обнове Вука Драшковића напустили салу.

Тадашњи портпарол СПС-а Ивица Дачић бранио га је речима:

„Остаће упамћено ко је одговарао за издају земље, неки медији могу се слободно назвати квислиншким.“

Закону, који је иначе написан у тајности, претходила је почетком октобра 1998. године Уредба Владе Србије којом се медијима забрањује „ширење дефетизма“.

Носила је назив Уредба о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима нашој земљи и по њој су накратко били забрањени дневни листови Данас, Дневни телеграф и Наша Борба због „подривања одбрамбене моћи земље“.

Редакције Данаса и Дневног телеграфа судски извршитељи су запечатили 14. октобра због „ширења страха, панике и дефетизма“, а сутрадан је привремена забрана издата и за редакцију Наше Борбе.

Печаћење просторија Дневног телеграфа усред ноћи водио је Миљкан Карличић, помоћник министра Александра Вучића. Скидање државних печата уследило је након два–три дана кад је престала да важи такозвана НАТО уредба.

Новинари и опозиција третирани као „унутрашњи непријатељи“

Напади на независне медије и новинаре били су континуирани и крунисани су Законом о јавном информисању. На пример, у јуну те године, у Ресору државне безбедности формирана је група оперативаца чији ће посао бити анализа садржаја медија. Групу је координисао Стеван Баста, помоћник начелника Трећег одељења Београдског центра Ресора државне безбедности, задуженог за унутрашње непријатеље (опозициони лидери, новинари и познати противници режима).

Суштина Закона о јавном информисању из 1998. године била је у апсурдно високим казнама за уреднике и издаваче медија које би и у данашњим условима представљале непремостиву препреку. Свака је износила, прерачунато на садашњи курс, неколико стотина хиљада евра.

Казне је требало платити у року од 24 сата на основу пресуде прекршајног суда, у супротном је претила пленидба имовине. Суд је, такође, био везан кратким роком и био је дужан да у року од 24 сата по пријави закаже суђење. Тужиоци су, углавном, тврдили да су им писањем медија повређена патриотска осећања, као и да се њиме „нарушава уставни поредак земље“.

У самом старту су тужиоци били из редова оног што данас зовемо ГОНГО организацијама, односно из удружења грађана, која су као празна и лажна шкољка служила да би напади и оптужбе режима одзвањали јаче.

Касније су Закон масовно користили режимски функционери, али и опозиционе странке. Укинут је после петооктобарских промена, тачније 14. фебруара, након формирања нове Владе Србије, после избора 2001. године.

Нова влада је донела одлуку да се медији који су кажњени по овом закону обештете и да им се врати новац који је плаћен по преким пресудама, али то никада није до краја испуњено, а потпуно је пресахло у време Бориса Тадића 2008. године.

Парадоксално, прва реченица у Закону о јавном информисању гласила је „Јавно информисање је слободно“, али је већ следећа била њено негирање и указивала је на циљ Закона: „О повредама слободе јавног информисања одлучује суд по хитном поступку.“

Новинарска удружења су у биланс Закона забележила не само гашење дневних новина Дневног телеграфа и Наше Борбе, те недељника Европљанин, већ и да је 250 новинара позивано на информативне разговоре, а пет их је било у затвору. Један новинар, само зато што је на прозор своје редакције ставио „фрее медиа“, осуђен је на годину дана.

Кажњено је двадесетак медија, неки, попут Гласа, Блица и Дневног телеграфа, и по неколико пута.

Нису били поштеђени ни локални медији, чија је мрежа, за разлику од данас, била веома развијена по унутрашњости. Страдали су Глас из Крагујевца, Врањске, Чачански глас, новопазарски Парламент, Права човека из Лесковца, Панчевац, Кикиндске новине, медији на Косову Коха диторе, Газета Шћиптаре, Косова сот.

Бизаран је податак да је по Закону о јавном информисању кажњен црногорски недељник Монитор, чији су новинари за оптужницу сазнали преко радија. Пошто је недељник био ван домашаја српских судских извршитеља, заплењен им је комплетан тираж на граници.

 

Пленидба имовине: Односили све из куће

Недељник Европљанин данас је најпознатији и најилустративнији пример бруталности са којом се режим обрушио на независне медије уз помоћ Закона о јавном информисању. Био је прва жртва Закона, иако је текст због кога је кажњен објављен пре његовог усвајања.

Европљанин је 19. октобра објавио чувено писмо Славка Ћурувије и Александра Тијанића председнику државе Слободану Милошевићу: „Хапшење Србије. Шта је следеће Милошевићу?“.

Два дана након усвајања Закона, извесни Милорад Радевић, председник Патриотског савеза Београда, поднео је пријаву против власника Европљанина Славка Ћурувије, главног уредника Драгана Бујошевића и извршног директора Ивана Тадића због текстова који позивају на „насилно рушења уставног поретка и нарушавање територијалне целовитости и независности Републике Србије и СР Југославије“.

Већ 23. октобра судија за прекршаје Мирко Ђорђевић кажњава издавача, предузеће Де-Те прес, и Ћурувију са по 800.000 динара, што је и највиша казна прописана Законом, а Бујошевића и Тадића са по 400.000 динара (данас око 260.000 долара).

Финансијска полиција, у пратњи тридесетак полицајаца, 26. октобра плени целокупну имовину Дневног телеграфа и фирме Де-Те прес, као и комплетан тираж новина. Столице се процењују на 50, столови на 70, а компјутери на 1.500 динара.

Из стана Ивана Тадића однет је комплетан намештај, остао је само креветац за бебу. Остатак казне Тадић, Бујошевић и Ћурувија плаћали су тако што им је држава сваког месеца скидала трећину прихода са банкарских рачуна.

Наставак напада на новинаре другим средствима

Незахвално је упоређивати данашњу ситуацију са медијима и време док је Закон о јавном информисању био на снази, али нека поређења и закључци се сами намећу, пре свега зато што на власти имамо протагонисте из деведесетих година.

Поређење намеће и чињеница да убиство Славка Ћурувије, иако расветљено, до данас није добило судски епилог, док се брутални обрачун са његовим новинама и издавачком кућом преко Закона о јавном информисању у судници помиње као легитиман, институционални алиби који треба да уклони сумњу да се режим и оружјем обрачунао са Ћурувијом и одузео му живот.

И данас се у Србији новинари проглашавају за издајнике, квислинге и непријатеље опасне по безбедност председника Александра Вучића. Додуше, то се не ради пред преким судовима као тада, већ „само“ кроз изјаве високих државних званичника и медија који им терцирају. И кроз бруталне кампање по режимским медијима.

Нема оних драконских новчаних казни против медија, али се злоупотребљава финансијска полиција која покушава да их дисциплинује, као у случају нишких Јужних вести. Или, као у случају Врањских новина, доводи до њиховог гашења.

Укида им се новац од рекламирања великих компанија и јавних предузећа за које важи неписана забрана рекламирања у „непослушним“ медијима. Познат је случај дневних новина Курир којима је Телеком изненада повукао све рекламе током кратког периода 2015. године, када су одбијали послушност.

Рекламе, медијска спонзорства и пројектно суфинансирање резервисани су готово у потпуности за медије блиске режиму.

Кад се упореди број независних медија, нарочито на локалу, деведесетих и данас, после приватизације и уз пројектно суфинансирање, скор за независне медије иде у прилог мрачним деведесетим.

Резултати упоређивања су такви да би могли да послуже сваком савременом аутократи као приручник за успешније мере гушења слободе информисања од драконских, јавних и видљивих мера које су предузимане у време Закона о јавном информисању из 1998.

Није ни чудо да га је сам Александар Вучић, након повратка на власт, једном приликом назвао „глупим“.

Овај текст настао је у оквиру пројекта „Заштита права на слободу изражавања у правосудном систему Србије“, који спроводи Славко Ћурувија фондација, а финансира Европска унија. Ставови изречени у овом тексту представљају ставове аутора и не одсликавају ставове ЕУ.

Тамара Спаић  Цензоловка

Најчитаније