Петроније Пера Тодоровић рођен је 2.маја 1852. године у селу Водица у околини Смедеревске Паланке. Био је српски новинар и писац, један од оснивача и вођа Народне радикалне странке. Пореклом је из добростојеће породице и био је најмлађе дете од седморо деце колико су имали његови родитељи. Школовао се у Смедеревској Паланци, Крагујевцу, Београду, Пешти, Цириху. Студирао је педагогију у Цириху, али је није завршио. Од самог почетка је био контраверзна личност, вођа побуна још од основне школе до демонстрација попут Црвеног барјака, због свега тога је 20 пута хапшен, и осуђен на 27 година затвора. Веома бурне биографије писале су се о Пери Тодороровићу, говорило се и писао свашта али ништа похвално. Писали су да је таленат без морала, син свињског трговца који не поштује закон. Име Пере Тодоровића често је писано малим словом. Основну школу Пера Тодоровић завршио је у Смедеревској Паланци, нижу гимназију у Крагујевцу. А велику гимназију Пера је похађао у Београду. Његово школовање у Београду било је веома бурно јер је био одличан само у оним предметима који су му се допадали, остали предмети били су велики проблем.  Из Београдске гимназије избачен је због ђачке побуне, зато што је у шестом разреду одбио да прими причешће и успео да побуни другове. Породица није била задовољна Периним испадима па су га преместили у Пешту, где је завршио приватну двогодишњу трговачку школу. У том периоду Перу је књижевност веома интересовала, особито руска. По завршетку трговачке школе Пера упознаје Светозара Марковића и из Пеште одлази у Цирих. У Цириху се много дружио са Русима којих је у то време било више стотина на школовању. Пера је у Цириху упознао и Николу Пашића, Перу Велимировића, Лазу Пауча, Симу Лозанића и руске социјалисте и анархисте. Михаило Бекуњин је у то време у Швајцарској привлачио највише пажње, али Пера Тодоровић није прихватао његову теорију рушилачке револуције, као ни Светозар Марковић са којим ће Пера постати сасвим близак. „У моје доба у самом Цириху било је око педесет српских ђака и пет до шест породица са децом, која су се ту по школама васпитала, и Руса и Рускиња је било око четири стотине! Читаво једно предграђе било је преплављено Русима, Србима и  Словенима уопште. На улици се свугде чула нека словенска реч “. Школовање у Цириху није завршио али је стекао политичку оријентацију и у Србију се враћа као социјалиста. Већ је тада увидео неке разлике у животу сељака у Европи и зато је рекао: “Швајцарски сељак ради да би напредовао, мађарски сељак ради да би живео а српски сељак ради да би преживео“.    „ Рад“, „Старо ослобођење“ и „Самоуправа“   Године 1874. Пера покреће часопис „Рад“, али такође је учествовао у стварању и излажењу „Старог ослобођења“ и „Самоуправе“.Уређивао је и социјалистичке часописе: „Реч“ и „Стража“ и листове: „Јасност“, „Нова јавност“, „Радикал“, као и више календара – књига за народ. Ове новине су углавном била гласила политичких странака, у њима су објављивани политички ставови. Као уредник Самоуправе створио је нову врсту новинарства. Почео је да напада и ружи људе директно, новине су биле пуне простаклука најниже врсте. Спустио је на нижи ступањ не само речник и тон, него и морал. Држао се нихилистичкога начела да је према противнику све допуштено, па је обртао и подметао много више него иједан новинар пре њега. Највише се прочуо по својим нападима на кнеза Милана Обреновића. Дотада је због закона кнежева личност била неприкосновена, али он би му у новинама давао лажно име, па би на тако прерушенога нападао. Са неколико напада на кнеза прославио се више него радом око оснивања радикалне странке. У таквој врсти новинарскога посла био је неприкосновен.           Црвени барјак      У овом периоду Пера Тодоровић прикључио се радикално-социјалистичком покрету Светозара Марковића и сво своје наследство од 2500 дуката поклонио је овом покрету. После смрти Светозара Марковића, његове присталице, које су противници називали „социјалистима“, „комунцима“, ступиле су у борбу са владајућом реакцијом и успеле су да у неким градовима, на општинским изборима у новембру месецу 1875. године однесу победу. Том приликом општинска управа у Крагујевцу дошла је у руке одбора у коме су већину имали социјалисти. То је довело до једног догађаја који је познат под именом „Црвени барјак“. За председника општинског одбора у Крагујевцу изабран је Павле Вуковић, присталица Светозара Марковића. Буржоазија је искористила одредбе тадашњег закона о општинама по коме је одређени број бирача могао да тражи заказивање новог збора ради изгласавања неповерења већ изабраном одбору. Присталице старе управе прикупиле су одређени број потписа и на основу тога збор је заказан за 15. фебруара 1876. године. Крагујевачки либерали чинили су велике напоре да омаловаже рад новоизабране општинске управе, вређајући њене чланове.   У „Старом ослобођењу“ радници Тополивнице објавили су изјаву у којој су одлучно одбили све нападе и инсинуације: „Јест, ми радници, ми грађани, који сносимо све државне и општинске терете, не дамо више да нам којекакви кроје капу, а по општини да нам баратају нечисте руке. Баш зато што смо сиротиња, и што смо голи, наш интерес и наше је право да се на биралишту и у општини чује наш глас, да видимо ко то скида с нас рухо, те остасмо голи. Дречите, вичите, гомило готована, ништа вам неће помоћи. Код свију поштених људи који својим поштеним радом заслужују свој леб, буди се свест; и скоро ће доћи време, кад ће наше човечно начело: ко не ради, не треба ни да једе — постати дело“.   У недељу, 15. фебруара 1876. године, збор је отпочео са радом. У току збора дошло је до свађе. Ипак, збор је обавио посао изгласавши поверење већ изабраној општинској управи.   После гласања, један од радничких вођа и најистакнутији мајстор Тополивнице Крста Сретеновић Крле извадио и развио велику црвену заставу на којој је белим словима била исписана реч Самоуправа. Том приликом су се чули поклици: „Живела слобода!“, „Живела самоуправа!“.   У вези са овом манифестацијом изборне победе „Старо ослобођење“ је писало: „Људи презрени од богаташа, људи гоњени бедама живота, људи задављени борбом за самоодржање осетише у овом тренутку свој човечански понос и достојанство“.   Потом је поворка од око 500 људи кренула кроз град. Народ је прилазио манифестантима тако да се њихов број стално повећавао. На челу поворке црвену заставу је носио младић, фабрички радник  Алекса Поповић. Од општинске зграде поворка је обишла цео град. По повратку учесници манифестације су се вратили пред општинску зграду и на њој истакли црвену заставу да се вије у знак победе. За угушење демонстрација била је ангажована војска. Са појавом војске буржоаски елементи били су охрабрени. Они су демонстранте називали разним погрдним именима. Војници су тукли неке демонстранте, чак и ученике. Владајуће кругове у Београду, посебно кнеза Милана Обреновића, због демонстрација у Крагујевцу обузео је страх. У сукобу има и погинулих,рањених али и ухапшених, као коловођа овог догађаја ухапшен је и Пера Тодоровић са целим уредништвом Старог ослобођења. Ухапшено је и притворено око 30 истакнутих личности вођа манифестације од 15. фебруара 1876. године.. На судском процесу је ,,доказано“ да су учесници у демонстрацијама под „Црвеним барјаком“ радили на рушењу постојећег поретка. Газили су уставна начела и радили на преврату у земљи али због предстојећег рата са Турском (1876), притвореници су били ослобођени одговорности и  упућени на фронт. Демонстрације „Црвени барјак“ су дело присталица и настављача идеја Светозара Марковића. Оне су указале на једну нову снагу која је носилац прогреса на појаву радничке класе у специфичним друштвено-економским и политичким приликама Србије, која је била на почетку свога капиталистичког развитка. Истовремено, било је очигледно да капиталистичко друштво регрутује снаге које раде на његовом рушењу. Догађаји познати под именом Црвени барјак оставили су трајне последице на даљи развитак радничког покрета у Крагујевцу и Србији. Пера Тодоровић је оптужен за велеиздају.      Учешће у српско-турском рату Пера Тодоровић суду се обратио рекавши: ,,Дозволите, господо, да уз јемство које тражите, не одем одмах на издржавање казне, већ да ми омогућите да као добровољац одем у рат“. Уместо затворске казне да оде као добровољац у српско-турски рат, којој се Пера надао , послат је у Команду српске војске јер је био потребан преводилац руском генералу Черњајеву. Касније генерал Черњајев је ипак изашао Пери у сусрет и послао га директно у рат. Пера се показао као одличан борац и зато је добио одликовање лично од генерала Черњајева. Све што је преживео у српско-турском рату Пера је написао у књизи “Дневник једног добровољца“, које важи за најбољу ратну драму тог доба. Пре рата Пера је због демонстрација у Крагујевцу био осуђен на 9 месеци затвора али га је Суд у априлу 1877. године осудио на четири године затвора због велеиздаје.   „Илусторвана ратна кроника“, „Стража“ Ову казну избегао је одласком у Нови Сад (тадашњу Аустро-угарску), Пера Тодоровић у Новом  Саду започиње сарадњу са лекаром и писцем Јованом Јовановићем Змајем. Заједно са Јованом Пера Тодоровић оснива „Илустровану ратну кронику“, а Јован је уредник.          Пера готово истовремено ради више пројеката и тако 1878.године оснива социјалистички  часопис „Стража“ у коме објављује „Дневник једног добровољца“. Својим чланцима копирао је стил чланака руских револуционара Чернишевскога и Писарева. У Стражи су поред текстова Пере Тодоровића простор заузимали и текстови политичара, коментари и гледишта других новинара, књижевника и научника, а часопис „Стража“ описује као „књигу за науку, књижевност и друштвени живот“.   У затвору због Тимочке буне   Рад у Новом Саду није дуго трајао, јер на захтев Београдске полиције, Мађарска полиција протерује Перу из Новог Сада, тако да је он принуђен да отпутује у Париз. Годину дана касније Пера Тодоровић се враћа почетком 1880.године у Србију. Његово политичко убеђење се искристалисало у радикалима, тако да заједно са Николом Пашићем формира Народну радикалну странку. Вођство партије је припадало Николи Пашићу а Пера Тодоровић је израдио статут странке и уређење листа „Самоуправа“ 8.јануара 1881. године.  Затим борави у бањи Рајхенхал у којој се лечи и  после краће болести Пера Тодоровић креће у агитацију по Србији- 42 дана, 43 места како је научио од руских политичара. Први Сабор Народне радикалне странке одржао се 26,27. И 28.јула 1882. Године у Крагујевцу, где се Пера показао као изванредан реторичар. „Нико до њега није тако говорио,нико после њега“. Када је Никола Христић именован 3. октобра 1883. за председника владе и министра унутрашњих послова са циљем да растера скупштину, у којој су радикали добили велику већину састао се радикалски главни одбор, на коме је Пера Тодоровић предлагао да се успостави партијски генералштаб, који би у случају државнога удара припремио буну. Његов предлог није прихваћен и Пера Тодоровић због болести одлази на операцију јетре у Беч а за то време Никола Пашић организује Тимочку буну. За време Тимочке буне Никола Пашић је прешао границу са циљем да около преко Бугарске стигне у Тимочку крајину. Иако Пера није био за оружане сукобе, последица ове буне је хапшење целог уравног одбора па и Пере Тодоровића. Пресуда је била стрељање али је краљ Милан ову пресуду преиначио на десет година затвора. За то време Никола Пашић бежи у Аустро-угарску.  1885. године због рата са Бугарском краљ Милан ослобађа све политичке затворенике, међу којима је и Пера Тодоровић. Због догађаја у Нишу где се у организацији Николе Пашића сакупило 40 првака Радикалне странке без Пере Тодоровића, долази до преломног тренутка у Перином животу када се он опредељује искључиво за новинарство.  „Радикал“ Лист „Радикал“ Пера Тодоровић је покренуо 1887. године и у њему је нападао либерално-радикалску владу. Иако болестан Пера не одустаје,константно пише и ради. 1888. Године постаје начелник Министарства народне привреде.    „Мале новине“   У периоду од 1891. до 1895. године Пера Тодоровић је био председник удружења новинара Србије. Први слободни комерцијални лист у Краљевини Србији „Мале новине“ основао је 6.фебруара 1889. године. „Мале новине“ су требале да буду лист за све Србе. Ове новине су биле претеча модерне дневне штампе у Србији. Новински прилози су груписани по географском принципу јер су постојале рубрике Београдске вести, стране вести, вести из српског света...   Новине су обиловале кратким информацијама какве се данас сврставају у стубачне вести. Чињенице се никада нису ређале по значају, већ хронолошки, оним редом како су догађаји текли. У „Малим новинама“ никада нема директних саговорника,нити супротних мишљења. Због тога у „Малим новинама“ нема интервјуа. Фотографије се такође готово никада не појављују а наслови прилога готово увек наводе на то о чему се говори у прилогу. Многе вести су почињале  без икаквог наслова већ само наглашеним уводним речима. Тематски „Мале новине“ биле су мешавина ведрих и озбиљних тема. Такође је и обљављивао временску прогнозу, вести са пијаца, вицеве, лутријске извештаје. Временом „Мале новине“ постају комерцијалне, постојала је могућност плаћања за објављивање одређеног чланка. Понекад су „Мале новине“ и по неколико дана извештавале о једном догађају. Чешће су се појављивали прилози из црне хронике и културе а ређе из области коју народ не разуме, наука, економија... У политичким темама Пера Тодоровић је износио своје ставове и критиковао неистомишљенике, на тај начин понекад слабо заинтересовану и необавештену јавност усмеравао у правцу који је он одабрао. На деманте се није обазирао, говорио је: „Лаж трчи брже од сваке исправке“. У Домаћим вестима често се спомиње појављивање других новина у другим градовима, тако да су „Мале новине“ често користиле друге новине као извор информација. Сами извори информација у „Малим новинама“ представљани су прилично неодређено- Јављају нам из Аранђеловца или из Јагодине, пишу нам с пиротске границе и слично. Информације никада нису провераване. Језик „Малих новина“ такође је чудан јер је било текстова које су писали невешти новинари али је и било текстова попут самог Пере Tодоровића. Текстови су често били сензационалистички који су утицали на свест читаоца. Никада нису изношени супротни ставови који би ублажили намеру уредника. Због свега овога многи савременици Пере Тодоровића „Мале новине“ су сматрали неетичким,сплектарошким, политички орјентисаним, без осећаја за меру. Међутим Пера Тодоровић је сматрао да сензационализам продаје новине, па га је максимално користио. Спустио им је и цену на пет пара и почео да их продаје преко колпортера, који се тада први пут појављује у Београду. Пера је вешто манипулисао јавношћу него данашња штампа. Познавао је слабе тачке становништва и ту се највише посветио у својим текстовима. Слободан Јовановић је сматрао да Пера Тодоровић има невероватну комерцијалну способност. Без обзира на све недостатке и збуњујуће чланке из „Малих новина“ Пера Тодоровић је утро пут савременом српском новинарству. За 15 година излажења „Малих новина“, Пера Тодоровић је поставио стабилан темељ модерног новинарства. Извештаји и вести у којима се информације износе у виду анегдоте привлачили су посебну пажњу јер су се разликовакли од стандардних вести, на пример: „У граду Б. Становаше један чиновник који беше доста слаб. Његов кум крене са својом женом да га у болести обиђе. Но пошто се беше већ смркло, те се не потреви добро врата, већ скрене на сасвим противну страну. На тој страни налазаше се једна рупа од прилике један метар и не видећи ту рупу обоје се стропоштају у њу.“ Тек са издавањем Периних „Малих новина“ почела је подела на рубрике, Мале новине су садржале неколико различитих рубрика. Бавио се политиком и књижевношћу и интересовао се за различита занимања, али је себе називао новинаром и тако се представљао другима. У критичким текстовима „Малих новина“ најчешће је истицао одступање радикала од програма, превирања у парији на власти, а доста простора у новинама одвајано је за проблеме грађана које је власт прогонила. Током трајања „Малих новина“ јасно се указивале разлике на жанровском, тематском, садржинском, језичком плану међу издањима. Интересантно је истаћи да многе вести из „Малих новина“ садрже објашњење, тумачење, како би се одређене информације лакше разумеле, износе се и чињенице које су у вези са догађајима тј. и тада су неке вести садржале бекграунд. Али су се вести у суштини износиле веома објективно. Садржале су и став новинара што је данас пракса само када се од новинара то захтева. Меша се фактографија са ставовима новинара и белетристиком, али се могу уочити особености данашњег извештаја. Неки новинарски прилози имали су за циљ да информишу и забаве читаоце. На пример: „Прегажен курјак. Како Шум.Весник јавља, пре неколико дана железнички воз из Београда за Крагујевац код рипањског тунела прегазио је курјака и стажњи део тела закачио се о фургон. Жељезнички чиновници то пазе и донесу у Крагујевац прегаженог курјака... Међутим, што је највероватније у овом злом и оскудном времену, то је да се вуји –досадило живети и он извршио над собом самоубиство“! Аналитичке новинарске форме јављају се  у Домаћим вестима у виду коментара,у заступљености коментара и коментаторских елемената може се уочити зашто је Пера Тодоровић желео да издаје Мале новине, желео је да критикује и анализира догађаје. „ Из Варварина јављају нам: У срезу темнићском је већ половина среза заражена болешћу сифилисом, нарочито у Обрежу, Бачини... наша општинска и среска власт баш не мари за то, нити болеснике шиље у болницу, но чекају ваљда да се све, и мало и велико и старо и младо у овом срезу зарази... Срећемо на ово пажњу надлежне власти, јер као што се зна ова је болест веома заразна те због небриге власти, једног лепог дана можемо дочекати да се цео срез зарази“.  У оквиру Домаћих вести појављује се и реклама, оглас написан у форми вести или извештаја. „За спасење душе. Обновљена је црква св.Троице која по доказима, води порекло од Немањића. При подизању темеља и око цркве нађено је много костију што потврђује истину да је много Срба око ње изгинуло од Турака... Моле се све Хришћанске душе да помогну ову Немањићеву задужбину, те да се опет почне у њој слава божја певати после толико стотина година од њене пропасти... “ ! Занимљиво је да ни један текст није потписан, да су саопштења и изјаве преношене у „сировом“ облику, пропраћени коментаром самих новинара. „ Службена изјава. Јучерашње „Српске новине“ доносе ову службену изјаву:  „У неколиким органима стране штампе, а нарочито у Келнским, Франкфуртским и Фоским новинама, изношене су у ово последње време лажни гласови о приликама у нашој Отаџбини... “О овој изјави ми ћемо говорити опширније. Овде напомињемо само толико, да она врло добро потврђује баш оно , о чему говоримо у нашем данашњем уводном чланку, а то је немоћ српског пресбироа да истински послужи интересима земаљским. “ Постепено се уобличава лид, дају одговори на већину новинарских питања, врло рано се појављује бекграунд, чињенице се тумаче. Наслови су истакнути другачијим типом слова од остатка текста и неретко упућују на суштину вести. У прилозима који обрађују неку другу тему, индиректно је била присутна подршка монархији и краљу, а самим тим и критички став према нечијем другачијем мишљењу.      „  Првоме пехар, дар од вазда искреног и непоколебивог пријатеља Кола Јахача, Његовог Величан.Краља Милана“ или „Леп поклон. Њ.В. Краљ Милан приложио је о св.Аранђелу и нишкој цркви 500 динара на тас чији је приход одређен за довршење Синђелићева споменика“.  Када је тема била лош однос Србије са другим земљама или лош поступак власти, кривци по Пери Тодоровићу у „Малим новинам“а су редовно били некадашњи његови партијски саборци, радикали односно власт или евентуално друга земља али никада краљ. Када није било довољно власти у „Малим новинама“ је попуњаван простор текстом са не биш битним темама за јавност нпр. Када је који господин прешао у православље и томе слично. Пера Тодоровић се залагао да се новинарство све више развија, па је чак у својим издањима наглашавао да су се почели издавати и други листови. Издавање Тодоровићевих новина морао је да заустави краљ Александар на неколико месеци због писања о његовој вези са Драгом Машин. Лист је био веома профитабилан са великим тиражом од 30.000. примерака, али је угашен после Мајског преврата 1903. Године, падом династије Обреновић. Иако Пера Тодоровић тежи да их поново покрене у октобру 1903. године не успева у томе и тада коначно нестају.   „Огледалo“ Пера Тодоровић затим 1903 . покреће лист „Огледалo“. Неки његов записи у „Огледалу“ су аутобиографски као на пример где објашњава зашто је изабрао прогонство:    „Мени је драги пријатељу, већ поравнало педесет и две године! Па ћеш сам дозволити и сам да се у овим годинама не иде тако лако у хапсану. Некада сам ја решења о хапшењу примао као позивницу за бал. Али, где је сада она младост и снага? Она  вера и оно надахнуће?А  после, драги пријане, ако је за вајду, од мене је доста било хапшења и тамновања! У целој Србији  нема човека који је као новинар и политичар толико хапшен и гоњен. А нисам ни ја од челика. “   После убиства Краља Александра полиција тражи и Перу Тодоровића као краљевог главног извештача о приликама у Србији, Пера бежи у Земун. Пера за свој буран живот каже: “Мој живот је био врло буран и променљив. Пун борбе и потреса, пун мука и опасности, где је често и сама глава о концу висила“. Радикали су у часопису „Одјек“ написали: „Ужива незаслужено глас новинара без икакве научне спреме, без ичега књижевног у стилу. Хиљаду пута је тучен.Поставља масу лудих питања. Износи бесмислене идеје. Наказно и будаласто тумачи историјске догађаје. Недоучен ђак. Просто полуписмен човек. Морална пропалица. Незналица Пера Тодоровић...“ Подједнаки број увреда на рачун рада Пере Тодоровића упутио је и патриотски писац Јанко Веселиновић: „Пера Тодоровић је једна врло гадна болест друштвена... У имену овога по неваљаству и покварености јединственог човека за свих делатности векова, сабрани су сви пороци неваљаства, која може да изметне један покварени нараштај...Један назадњак и у умном и у моралном и у сексуалном смислу...Може се мислити како је срамно понижена и обешчашћена српска слободна јавна реч када је води оваква наказа без физиономије...“   Често је Пера Тодоровић узвраћао на ове увреде речима: „Нема ударца који не могу примити и одбити, кадар сам да се борим са обадве руке, да ударам и у лево и десно, и ко год ме удари мучки у леђа- вратићу му ударац у лице“. Разлоге за овакав лош глас о Пери Тодоровићу углавном је због његове неозбиљности или је био са Двором или против Двора.   „ Дневник једног добровољца “ Пера Тодоровић нарочито је познат по делу „ Дневник једног добровољца“  , кога је објавио у социјалистичком листу „ Рад“ 1875.године преко Скерлића који је био један од његових најаутентичнијих тумача. У књизи „ Дневник једног добровољца“  Пера Тодоровић пише: „… Нема речи којима би се могла описати она поворка осећаја што салеће човека кад пође пред пушчане и топовске метке, од којих је сваки и  њему намењен. Идеш напред,а у глави ти се буди мутно сазнање да је ово последњи час, да је све свршено, сад више нема размака и одгодаја већ мораш напред док те не дочека непријатељски плотун... и та није далеко, то је ето ту сад ће... сад ће! И неко страшно ишчекивање обузе ми душу. Са овим осећајем можда би се једино могао упоредити осећај осуђеника на смрт, у тренутку кад привезан на колац чека кад ће грмнути пушке. Намах ти ово кобно ишчекивање постане тако досадно да чисто потрчиш напред, само да што пре плане тај проклети непријатељски плотун, да се једанпут сврши, да те не мучи ово убиствено, страшно ишчекивање. Намах опет обузима те црна мисао: ово су последњи тренуци... Успомене из детињства, лепи младички снови, наде, планови, пријатељи, сва мила и  драга створења,цео прошли живот – све ти то сад навали и  сломије се у оно мало простора под оном јадном лубањом- и ти успораваш кораке: смрт је близу, она је ту, неминовна, ти то знаш, али ти би рад спорошћу корачања да уграбиш још који тренутак живота, да проживиш још мало, макар још мало... “     Дневник једног добровољца не представља само ратну хронику , нити успомене Пере Тодоровића, који је орден храбрости који је добио у рату продао како би купио карту за воз. Овај дневник носи у себи сву трагичност људског страдања, приказује људске судбине,све проблеме са којима су се сусретали, односе са другим земљама, као и начин на који се управљало државом.       Родоначелник таблоидног новинарства Многи га сматрају родоначелником таблоидног новинарства. О „Малим новинама“ Пера је рекао: „Када сам узео у своје руке моје данашње „Мале новине“ , ја сам себи ставио задатак да их уређујем, тако да ће у истини бити новине како се бар приближно личити на јевропске новине“. Биографи Пере Тодоровића тврде да је био захвално али својеглаво дете чија се храброст понекад граничила са лудошћу. Пошто је од детињства његов живот био буран такав је и остао до краја. У овом Перином бурном и драматичном животу успео је да својом упорношћу разбије круте новинарске шаблоне и донесе велике промене у Краљевини Србији. Без обзира на промену династије после мајског преврата Пера је могао још много тога да промени у Краљевини Србији. У томе га је омела бактерија ерихококус, која је напала његову јетру и после вишегодишње борбе бактерија је на жалост победила 24. октобра 1907. године. Узимање морфијума у то време је било дозвољено али ни то није помогло да ублажи болове. Потомака Пера Тодоровић није имао. Женио се три пута, први брак је са Милицом Нинковић, овај брак је био политички и без деце. Из другог брака са Даринком,  Пера је имао ћерку Смиљу али је она нажалост умрла у тринаестој години. У трећем браку Пера није имао деце.       Последњи говор Пере Тодоровића Господин Рафаиловић је 1907.године приредио у „Господарској механи“ ручак у част београдских новинара, тада је Пера Тодоровић последњи пут говорио врло искрено о себи и о свом скором крају: „И ако ме пријатељи теше мојим добрим изгледом, ја најбоље знам шта то значи. И ако ме другови желе још доста дана, и лепог здравља, ја најбоље осећам да је моје Сунце на заходу, и Бог један зна да ли ћу још толико животна мегдана имати да се са вама још једном овако видим и састанем... Ја и жалим своје вече живота и радујем му се.   Жалим га јер , чини ми се,брзо дошло, а радујем му се јер у њему видим крај својим мукама, патњама и страдањима.     Господо и другови, ја сам веома захвалан своме здравичару јер је пробудио у мени неодољиву жељу за једном искреном исповешћу. Можете ми веровати а можете ми и не веровати, то је ваша ствар, али ја вам ове речи са дна душе говорим... Сви ви знате моју толикогодишњу политичку парницу са мојим политичким друговима. Она је истина остала несвршена по сили околности остала на мени. Међутим ја знам да у томе нисам стварно крив што сам за овом трпезом, а знам да би моји бивши политички другови, потоњи тужиоци, занју исто то тако. Политика је била таква и неко је морао бити жртва те политике. Коцка је пала на мене. Уосталом,што се тога тиче, ја ћу са мирном савешћу заклопити очи, јер верујем у Божју и људску правду да ће се та политичка загонетка кад-тад одгонетнути у моје оправдање... Мени се годинама товарило на образ да сам у личној служби Обреновићевима и да за то грдне суме новца згрћем у своје џепове.   Међутим то је била пука потвора и то још знају људи који су Обреновићима били ближи него ја. Ја јесам био близак са Обреновићевима, поглавито из личне захвалности  према Краљу Милану, али не близак као плаћени удворица, већ као искрен пријатељ.    И тај такав Пера Тодоровић био је једини човек који је Обреновићима кресао истину у очи и одвраћао их од намера и поступака који су сукцесивно водили у њиховом општем злу. Најзад дела су ту, и она ће ми бити најправеднији судија а када се будем праштао са овим светом, мени ће лако бити на души, јер знам да ни један свој поступак нисам пропустио а да га не доведем у сагласност са општим добром“. Ово је последња исповест Пере Тодоровића  штампана у Демократском листу за политику,новости, привреду,војску и књижевност, у Београду 26. октобра 1907. године. Овако је искрено Пера Тодоровић затворио велико поглавље у журнализму,књижевности, смени две династије и завршио свој веома компликован живот. Умро је 24. октобра 1907. у својој 55 години живота. Заједно са Стеваном Ђурчићем био је иницијатор обнављања Удружења новинара Србије. Утемељивач је истаживачког новинарства, аналитичког приступа писању и ратног извештавања. Иза себе је оставио многа дела  „Силазак са престола“, „Дневник једног добровољца“ , „Карађорђе“, „ Прогнонство Обреновића Београдске тајне“ , „ Мађије на престолу“, „ Хајдучија“, „ Силазак са престола“, „ Крвава година“,. У превођењу са руског најчешће је преводио Николаја Гавриловича Чернишевског. Без обзира на то што су га на бурном животном путу непрестано пратиле контраверзе, Пера Тодоровић је постао легендарни лик модерног српског журнализма, баш зато сто је имао луцидност и интелигенцију да остане независна личност чак и када је био у служби других, јер је заправо увек писао у јавном интересу.   Наталија Стојановић